ЈЕНКО Даворин

Даворин Јенко је словеначки композитор и диригент. Рођен је 09.11.1835. године у Дворју, а преминуо је 25.11.1914. у Љубљани.

Основну школу је завршио у родном крају. Гимназијско школовање почиње у Љубљани, а наставља у Трсту, у коме је музички живот био јако развијен. Одлази на студије права у Беч, где има и више могућности за музичко образовање. Посећивао је концерте, опере, дворску библиотеки где је имао могућности да проучава партитуре разних опера и других славних дела. Пошто је био престар за студије музике на конзерваторијуму, певање и композицију учи приватно.

Основао је Словеначко певачко друштво и постаје његов хоровођа. Сматра се да је тада почео и са компоновањем. На позив Српске црквене општине у Панчеву, постаје хоровођа тамошњег Српског црквеног певачког друштва, што му омогућава и веће усавршавање у музици. Убрзо прелази на место хоровође Београдског певачког друштва, где са мањим прекидима остаје читавих 12 година. за то време је боравио и у Прагу где је усавршавао инструментацију и штампао нека своја дела. Радио је у Народном позоришту у Београду као учитељ певања и управник певачког ансамбала, али је имао и обавезу да пише оригиналну музику за потребе позоришта. Чак три деценије је био најзначајнији аутор сценске музике у овој установи, нарочито комада са певањем којих је написао преко 90.Најпопуларнији његов комад са певањем је „Ђидо” на текст Јанка веселиновића и Драгомира Брзака.

Даворин Јенко је јединствен музичар по стварању химни. Он је аутор чак две химне – словеначке „Напреј, застава славе” и српске химне „Боже правде”. Компоновао је и многобројне химне певачких друштава, разних удружења, свог родног места…

Химна „Боже прваде” је написана као завршна песма у комаду „Маркова сабља” Јована Ђорђевића. Јован Ђорђевић је једно време био и министар просвете, а комад „Маркова сабља” је написао на молбу Милана Обреновића да напише комад са „историјско-родољубивом садржином и династичким духом”. Пошто је Јован Ђорђевић једно време био и управник Народног позоришта у Београду, а Јенко музичар задужен за компоновање у истој установи, музику је управо он и написао. Била је то позоришна драма у два чина. Главни ликови су Марко Краљевић, Вила и Певац (певач, гуслар). У завршној сцени Срби се окупљају око слике младог владара и кличу предстојећем процвату земље песмом „Боже правде”. Премијера овог „комада са певањем и пуцањем” изведена је у народном позоришту 10.08.1872. године, на прослави пунолетства и ступања на престо кнеза Милана Обреновића. У Народном позоришту У Београду изведена је тридесетак пута, а песма „Боже правде” је муњевитом брзином нашла пут до народа, који ју је певао и ван позоришта.

Приликом проглашења Милана Обреновића за краља, а Србије за Краљевину, 22.02.1882. године, песма „Боже правде” је текстуално прерађена и проглашена првом српском званичном химном. Текст се мењао и касније, али је мелодија остала иста. Све до 1918. године она је била српска химна, а у доба између два светска рата, била је део тадашње југословенске химне.

Јенко је за собом оставио преко 90 комада се певањем, 110 хорских композиција, двадесетак соло-песама, петнаестак црквених композиција, створио је прву српску оперету…

Стеван Стојановић Мокрањац, који га је наследио на месту хоровође Београдског певачког друштва за Јенка је рекао: „Волимо га и волећемо га увек, као најбољег од свију Словена музичара који су код нас радили!”