Фагот

Фагот је сродан са обом по два битна елемента: конично бушеној цеви и двоструким тршчаним језичком.

Језичак се разликује по величини и облику језичка обое – крупнији је, шири, сразмерно краћи и трапезастог облика. Ипак, његова улога и дејство у стварању тона су истоветни као код обое.

Доњи, шири отвор језичка поставља се на уску металну цев која је извијена у облику слова S (неки је називају е-со-цевчица).

Цев фагота је, најчешће, од јаворовог дрвета и дугачка је око 2,45 m. Са додатком металне цеви и језичка, укупна дужина инструмента је 2,60 m. Због практичности, цев је савијена надвоје и сведена на свега 1,35 m. Излазни отвор је окренут навише. Састоји се од четири дрвена дела спојена металним обручима. То су КРИЛО и у њега улази метална цев, КОЛЕНО или ЧИЗМА којим цев мења смер, па шупљина има облик латиничног слова У, ВРАТ и ГЛАВА. Ширина цеви на почетку крила је 4 mm, затим се постепено шири и на излазном отвору достиже 40 mm.

Фаготи који се данас граде су по Алменредер-Хекловом систему са 22 поклопца и 5 отворених рупица (3 на крилу и 2 на колену).

Приликом свирања, фагот се држи укосо испред свирача. Окачен је узицом око врата свирача због тежине инструмента, али и због слободе покрета приликом свирања, јер фаготиста за свирање користи свих 10 прстију.

Прстомет је сложен због великог тонског опсега инструмента од 3,5 октаве. Укупан распон је БЕ контра – ЕС 2 (изузетно ФА 2), мада тонови изнад БЕ 1 се ређе користе. На фаготу се врши троструко предувавање – основно предувавање у октаву, затим у дуодециму и супероктаву. Нотира се у бас-кључу, мада, у вишем регистру, може да се нотира и у тенорском кључу.

Покретљив је инструмент. Са лакаћом се на њему могу свирати разноврсни прелази, мелодије лествичног и акордског типа, као и скокови свих врста. Занимљиво је да се приликом свирања често користи стакато. Подесан је за изражавање музичког хумора, али и мирне, лирске мелодије. Звук фагота се добро комбинује са звуком виолончела, хорне и кларинета.

Фагот се развио почетком XVI века из инструмента који се звао бомбарда и то из контрабас-бомбарде која је имала праву цев дугу 3 m. Због практичности, дошло је до предвајања цеви и скраћивања дужине. Тај инструмент се звао кортхолт (нем. кратко дрво). Појавили су се и други називи – дулциан (слаткозвучни), сордоне, допионе (двоструки)… Најзначајније усавршавање кортхолта урадио је немачки градитељ инструмената Зигмунд Шницер. Назив фагот појављује се у XVII веку. Тада је цев већ била састављена из неколико делова и изглед је био јако сличан данашњем фаготу. Механизам је током XVIII века обогаћен и усавршен, али најбитније и коначно усавршавање фагота десило се у XIX веку. То су урадили Карл Алменредер и Хајнрих Грензер.

       

Порекло речи фагот се посматра на разне начине. По једнима реч потиче од инструмента насталог од сломљене бомбарде, који је био велики и за његово свирање је било потребно много ваздуха. Звао се фаготус, од грчке речи phagein, што је значило гутати, ждерати, а мислило се на „ждерање” ваздуха који се користио приликом свирања. По другима реч је италијанског порекла, од речи fagotto, што значи сноп, свежањ и требало је да укаже на две цеви увезане заједно. У енглеској и француској терминологији користеи се израз basson, што указује на висину тона овог инструмента.

Користио се у барокним инструменталним ансамблима у групи бас-инструмената. Појављује се и у оперским записима (од 1670.). Његова солистичко-концертна улога постаје битна од XVIII века у концертима Вивалдија, Моцарта… У симфонијском оркестру класичара се ретко користи, али у романтичарском симфонијском оркестру је стални члан, где му се чак поверавају и водеће теме. Од XIX века је време његове солистичке и камерне примене – Вебер, Сен-Санс, Хиндемит…