ТАЈЧЕВИЋ Марко

Марко Тајчевић је српски композитор, учитељ музике, хорски диригент и музички критичар.Рођен је 29.01.1900. године, а преминуо је 19.07.1984. године у Београду.

Рођен је у Осијеку (тада Аустроугарска, данас Хрватска), где је и започео музичко образвање учећи виолину. Школовање је наставио у Прагу, где је студирао композицију, а затим, због лоше материјалне ситуације, студије наставља у Бечу. Завршне кораке у музичком образовању прави у Загребу. Са још тројицом композитора припрема концерт „Наша пучка лирика” за који су, свако од њих, написали неколико соло-песама са народним мотивима. Тајчевић је написао 6 песама, а једна од њих је извођена чак 4 пута на бис те вечери. То је био невероватан успех за младог композитора.

У Загребу је радио као учитељ музике. Подучавање младих је чинило основу његове каријере. Учествовао је у формирању Музичке школе Лисински у Загребу. Био је професор теорије музике и композиције на београдској Музичкој академији.

Писао музичке чланке и критике, који су објављивани у многобројним часописима.

Био је активан и као хорски диригент. Водио је бројне хорове у Загребу (Балкански, Српско певачко друштво, Слогу) и Београду (Централни хор).

Тајчевић је написао педесет и четири композиције за соло глас, хор, камерни оркестар, гудачке инструменте, дрвене дувачке инструменте и клавир. Његов аутентичан стил компоновања се изражава кроз мале форме, углавном минијатуре, соло-песме и сличне кратке комаде. За многе критичаре он је био „врхунски мајстор минијатуре”. Клавирски радови су настајали пре Другог светског рата, а након рата је чешће компоновао за гудаче – шест дела за гудаче, четири од њих под називом Дивертимента за три виолине и гудачки оркестар. Чакона је његов једини комад за виолину соло, а његов рад само за дувачки инструмент је Прелудијум и игра за флауту соло. Вокални комади (соло и хорски) окупирали су његову креативност током читавог живота. Писао је песме за соло глас са клавиром и за женске, мушке, дечије и мешовите хоровие. Његов последњи комад је Загорска Рапсодија за мешовити хор. Неке од његових најпознатијих композиција су Седам балканских игара за клавир, Седам балканских игара за кларинет, виолончело и клавир, Варијације, Сонатина, Пет прелудија, Две мале свите, Српске игре…

Сматран је за једну од водећих фигура музикологије свога времена на Балкану. Објавио је књиге о теорији и хармоније. Његова књига Основна теорија музике (Елементи теорије музике ) се интензивно користи у музичким школама у целој бившој Југославији. Написао је и следеће уџбенике Основи музичке писмености, Општа наука о музици, Основна теорија музике, Контрапункт – један од најуспелијих домаћих уџбеника контрапункта, Збирка хармонских задатака.

Тајчевићева дела су призната не само у државама,бившим републикама у Југославије, већ и на међународном нивоу. Чланци о њему се појављују у речницима и енциклопедијама. Неки од његових клавирских комада–Седам балканских игара, Међимурске, Српске игре и Прва свита – објављене су и у Немачкој, бившем Совјетском Савезу, САД-у... Неки познати пијанисти, као што Рубинштајн, Фридман, Боровски, Орлов, су уврстили Седам балканских игара у свој репертоар.