ТРУБА

Труба је лимени дувачки инструмент. Најпопуларнији је инструмент из ове групе.

Труба се састоји од наусника, цеви, вентила и левкастог завршетка. Наусник је чашичаст и плитак (око 1 cm) што доводи до оштријих и продорнијих тонова. Цев је највећим делом цилиндрична (ваљкаста), у последњој четвртини се шири и завршава левкасто. Основна дужина цеви је 1,45 m (без допунских, продужних цеви). Да би инструмент био практичнији за свирање, цев је савијена и то тако да два пута мења смер за 180°. Око половине цеви, налазе се три вентила са допунским / продужним цевима. Најкраћу продужну цев има средњи вентил, најдужу продужну цев има трећи вентил, а вентил најближи науснику има продужну цев средње дужине.  Врста вентила која се користи је клипни вентил (пистони вентил или Перинеови вентили).

Клипни вентил има ваљкасто кућиште у коме се креће клип избушен на неколико места и који пружа могућност укључивања и искључивања продужних цеви. Функционише на следећи начин:

• Када клип/вентил није у употреби, ваздух пролази кроз доњи отвор на клипу.
• Када је клип спуштен на дно кућишта, ваздух пролази кроз један полукружни отвор, затим кроз продужну цев, па кроз други полукружни отвор и враћа се у основну цев.

Клип није спуштен и ваздух пролази само кроз основну цев

 

Клип је спуштен и ваздух пролази и кроз продужну цев

 

Овако изгледају клипови који се налазе у унутрашњости вентила

Промена висине тона под утицајем употребе вентила је иста као и код хорне и тубе. Средњи вентил са најкраћом продужном цеви снижава тон за пола степена, трећи вентил са најдужом продужном цеви снижава тон за 1,5 степен и први вентил са прдужном цеви средње дужине, снижава тон за цео степен. Комбинацијом вентила може се остварити снижавање тона за 2, 2,5 и 3 степена.

Опсег тонова  на труби је ФИС мало – ФА 3. Најлепши тонови се постижу ДО 1 – СОЛ 2. Нотира се у виолинском кључу. Најчешће су у употреби трубе „in C” и „in B”, мада постоје и друге варијанте.

Звук трубе је различит у зависности у ком се регистру свира. Креће се од оних мрачних, злослутних, преко свечаних до оних изузетно продорних. Да би се некада испоштовали захтеви композитора за тишим и нежнијим звуцима, користе се додаци помоћу којих се тонови пригушују – СОРДИНЕ. То су левкасти додаци који се смештају у левкасти завршетак трубе. Праве се од картона, дрвета, пластичне масе, метала…

Употреба металних инструмената има јако дугу историју. Најстарији сачувани метални инструменти потичу још из Египта, из Тутанкамоновог доба (XIV век пре н.е.). Најсигурнији предак трубе потиче из XIII века и звао се сараценска бусина. Пошто је њена цев била у потпуности права, већ током XV века из практичних разлога се кренуло са савијањем. прво је то био облик издуженог слова S, а затим и облик сличан данашњем. Користио се, углавном, у улози фанфара и војничког инструмента. Од XVI века овај инструмент стиче своје место у уметничкој музици. Током XVII века, Монтеверди је користио разне врсте труба (различите по величини), чак је и иницирао примену прве сордине. Као стални члан оркестра се појављује већ код Баха и Хендла, у класицизму се већ пишу и концерти за њега. Усавршавање вентила се одиграва током прве половине XIX века, када се и дужина цеви скраћује. Током даљег тока романтизма систем вентила на труби се није мењао, али су се на разне захтеве многобројних музичара израђивале различите величине овог инструмента које су повремено биле у употреби.

                 

Труба је првенствено оркетсраски инструмент иако постоји известан број концерата написаних за трубу, као и камерних дела. У класичарском оркестру налазилосе по две трубе, а у романтичарском је могло да их буде по 3 или 4, па чак и више. Њена улога у оркестру је изузетно значајна и драгоцена. Поред уметничке музике има велику примену и у џез музици.

Назив труба потиче од италијанске верзије речи „trombetta” (фр. trompette, енг. trumpet) (tromba = цев).