ХОРНА (РОГ)

Хорна спада у групу лимених дувачких инструмената.

8007277_orig

Састављена је од наусника, цеви, левкастог завршетка и три вентила.

14d-done

Наусник је лавкастог облика, направљен од мало другачијег материјала него цев. У питању је масивно ливени, па брушени месинг. Цев има основну дужину од 3,86 m, а када су укључене све три продужне цеви укупна дужина инструмента је 5,50 m. Цев је савијена у кружни облик у пречнику од 33 cm. Пречник цеви је 7-8 mm на почетку и већим делом, а у завршном кругу почиње конично да се шири, да би на крају левкасти завршетак достигао пречник од 31 cm. Најбитнији део чине три преградна вентила са диркама и продужним цевима. Овај део је смештен у средини круга. Вентили су поређани следећим редоследом:

  • Средњи вентил има најкраћу продужну цев и снижава тон за пола степена.
  • Трећи вентил има најдужу продужну цев и снижава тон за 1,5 степен.
  • Први вентил има цев средње дужине и снижава тон за један степен.

fig12

pregradni-ventil

1. Ваздух пролази кроз основну цев, 2. Вентил се окреће, 3. Ваздух пролази и кроз продужну цев

У техничком смислу, хорна је један од најзахтевнијих дувачких инструмената. Основну технику свирања чини предувавање. То се постиже дејством усана и начином дувања. Због тога она није нарочито покретљив инструмент. Са друге стране има велике динамичке и изражајне могућности. Нотни опсег обухвата РЕ мало – ФА 2. Нотира се у виолинском кључу.

Приликом свирања десна рука је смештена у левкасти завршетак и служи као ослонац, некада и као пригушивач, а присти леве руке (средња три) се користе за управљање вентилима. За пригушене тонове могу се користити и сордине (пригушивачи) купастог облика направљене од картона, дрвета, пластике, метала…

20131109__dsc0016-crop-resize

Звук хорне се врло успешно употребљава у дочаравању одређених музичких карактера – звуци природе, шума, планина, лова… У зависности од динамике звуке се креће од светлог и лирског, преко одлучног и борбеног, па све до драматично узбудљивог. У оркестру има изузетно битно улогу. Велики симфонијски оркестар има 4 хорне од којих две свирају у вишем регистру, а две у нижем.

Хорна је један од најстаријих инструмената. Сматра се да порекло води од првобитних свирања у шупље кости, трску или животињске рогове који су служили за сигнализацију. Из бронзаног доба потичу први метални инструменти сличног облика – лур, карникс и литуус. Стари Римљани су имали војнички инструмент корну / бусину. У средњем веку постоји ловачки и витешки инструмент олифант. Око XIV века појављују се метални инструменти кружно-спиралног облика налик ловачким роговима. Тада се појављује и назив corno da caccia = корно да каћа = ловачки рог. Израз horn (нем. и енг.) = рог (фр. corno) опстао је до данас. Прва примена хорне у облику најсличнијем данашњем дешава се током XVII. По неким подацима прва оркестарска примена од 4 хорне у групи десила се у опери „Ерминиа” Микеланђела Росија 1637. године. Најбитније место имала је у оркестрима у Француској, па због тога и данашњи израз за овај инструмент French horn = француска хорна. За основне извођачко-техничке могућности хорне заслужан је Немац Јозеф Хампел, 1735. година. Вентиле је изумео Ф. Блимел (Bluhmel) и патентирао их 1813. године. Градитељ инструмената Хајнрих Штелцел их је још усавршио 1818. године. тада је хорна имала само два вентила. Трећи вентил додао је 1829. године Франсоа Перине. Коначно усавршавање урадили су Милер и Затлер око 1830. године и сматра се да је тада завршено конструисање хорне.

  hoffmann-horn  lur   lituus   bucina

 toryggs_war_horn corno-da-caccia    hampel-horna  horna-xvii

 blimel-horna   hornstolzel   perinel-horna

 

Поред јаке оркестарске улоге, хорна је коришћена и као солистички и као камерни инструмент. Чувени су концерти за хорну које су написали Вивалди, Хајдн, Моцарт, Вебер, Шуман, Р. Штраус, Хиндемит…