ФЛАУТА

Flute

Флаута је дувачки инструмент. Спада у групу дрвених дувачких инструмената са директним удувавањем ваздуха у цев. Назив ФЛАУТА, долази од латинског придева FLATUS што значи дувани (инструмент).

Њено место у групи дрвених дувачких инструмената, као што је и очигледно, није због материјала од кога је направљена, већ због њених тонско-техничких карактеристика и традиције.

Цев флауте је раније била грађена од дрвета (абоносовог), а сада је метална (легура бакра, никла и цинка која се зове „ново сребро”, некада од злата, платине или сребра). Дужина цеви је 67 cm. Расклапа се у 3 или 4 дела. Почетни део је ГЛАВА и њен крај је затворен. Улазни отвор је постављен бочно и окружен је пљоснатим ободом, УСНОМ, чији је облик подешен тако да на њега належе доња усна свирача. СРЕДЊИ ДЕО цеви је најдужи и технички је најважнији, јер са на њему налази највећи број рупица, које мењају дужину ваздушног стуба у цеви и тако дају тонове различите висине. Преко рупица се налази механизам за отварање и затварање рупица. Чини га 16-18 поклопаца (клапни) и велики броја полуга којима се они покрећу. 2-3 рупице са налазе и на ЗАВРШНОМ ДЕЛУ цеви, који је на свом крају отворен. Ширина цеви је око 19 mm.

flute-parts

Приликом свирања флаута се држи на десно од свирача у попречном (водоравном) положају. Устима се не затвара цео отвор, већ се доња усна наслања на једну страну пљоснатог обода, а ваздух се дува у супротну страну отвора. Ваздух се усмерава под таквим углом да га супротна страна отвора сече на пола и ствара „ваздушни језичак”. Пошто пола ваздуха одлази ван инструмента, флаутисти приликом свирања користе доста ваздуха. Поставка прстију и руку је таква да се десна рука налази у доњем делу механизма, а лева горњем. Свира се са 9 прстију – десни палац служи само као ослонац инструменту.

Основни тонски низ флауте је од РЕ 1 до ЦИС 2. Техником предувавања, обим тонова се може проширити од РЕ 2 до ЦИС 3, па и до ГИС 3 (чак и до ДО 4). Доња граница може да буде и ДО 1 (код неких и СИ мало).

У извођачко-тејничком погледу, флаута је веома спретан инструмент и сматра се најпокретљивијим инструментом у оркестру.

Флаута спада међу најстарије музичке инструменте. Сматра се да је њен једноставан начин добијања тона потекао још из праисторије и дувања у трску, шупљу кост… Бројни су инструменти који су се кроз историју појављивали, а сматрају се прецима данашње флауте – мем, себи, аулос, сиринкс, панова свирала, фрула, блок-флаута… Занимљиво је да су се сви ови инструменти појављивали у уздужној и попречној варијанти.

Aulos     Panova frula  Frula        Blok-flauta

Особе које су обележиле усавршавање флауте су Јохан Кристоф Денер (изумитељ кларинета), Јохан Јоахим Кванц и најзначајнији и сам флаутиста и композитор Теобалд Бем. Његовом заслугом 1847. године уобличена је најзадовољавајућа конструкција инструмента, која је по њему добила назив БЕМОВ СИСТЕМ и до данас се није битно мењала.

Johann Chrisoph Denner     johann joachim quantz     Theobald Böhm

У солистичком и камерном коришћењу флауте истиче се 18. век са следећим композиторима: Телеман,  Бах, Хендл, Моцарт, Хајдн. Током 19. века солистичка улога флауте је ослабила, али је зато растао њен значај и улога у симфонијском оркестру. У оркестру су увек две флауте, а ту је и трећа која се по потреби мења пиколом (малом флаутом).

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s