СТАНКОВИЋ Корнелије

Kornelije Stankovicc

Корнелије Станковић је први српски школовани музичар – композитор, диригент, мелографиста, пијаниста и музички писац. Рођен је 23.08.1831. године у Будиму (западни део Будимпеште), где је и преминуо 16.04.1865. године.

Гимназију је похађао у Пешти (источни део Будимпеште), амузичке студдије у Бечу. Ту је изучавао хармонију и контрапункт, а савладао је и пијанистичке технике.

У раду Вука Стефановића Караџића нашао је директен узоре за свој сакупљачки рад на пољу народног стваралаштва. Приступио је сабирању и обради српских грађанских и народних напева, као и црквених мелодија. Подстицај за овај рад на утемељењу националног стила у српској музици добијао је од значајних личности и интелектуалаца свог времена у Хабзбуршкој монархији и Кнежевини Србији, као што су били патријарх српски Јосиф Рајачић и српски кнез Михаило Обреновић.

Станковић је рад на записивању и хармонизовању грађанских песама и народних напева започео убрзо по доласку на студије у Беч. Прве објављене хармонизације биле су под називом „Српске народне песме“, па су уследиле још 4 такве збирке, са песмама популарних српских песника Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића… Песме је обрађивао као четворогласне хорске композиције, клавирске минијатуре или варијације за клавир. Путовао је и бележио народне напеве у Србији (Шабац, Лозница, Ваљево, Чачак, Ужице, Крагујевац). Штампане збирке народних песама Станковић је посветио црногорском кнезу Данилу I, Србкињама, кнезу Михаилу Обреновићу и руском царском посланику у Бечу, Виктору П. Балабину, а појединачне клавирске композиције кнегињи Јулији Обреновић и својој добротворки, Јелени Риђички.

Уз подуке бечког професора Сехтера, Станковић је написао своје прве две Литургије. Почетни покушаји младог музичара нису били у складу са традицијом народног црквеног појања, па нису са одушевљењем прихваћени ни од верника ни од црквених великодостојника. Станковић је зато, на подстицај руског проте Михаила Рајевског и уз подршку патријарха Јосифа Рајачића, започео бележење народних црквених напева. У Сремским Карловцима, савременим нотним писмом први пут је забележио напеве готово целокупног црквеног репертоара. Хармонизујући потом већину записаних једногласних напева за четворогласни хор, свом народу је даровао непроцењиво вредну заоставштину: три објављене књиге под називом „Православно црквено појање у српског народа“, као и 17 рукописних свезака четворогласних црквених песама и пет засебних свезака са око 400 страница једногласних напева из Осмогласника, Општег и пригодног појања и Празничног појања.

Први српски црквени хорови и грађанска музичка друштва у Аустроугарској и Србији до појаве Корнелија Станковића су на богослужбеном и концертном репертоару имали композиције руских аутора и мање познатих музичара. Објављивањем Станковићевих дела, хорским певачима и диригентима у Бечу, Трсту, Задру, Котору, Панчеву и Београду постали су доступни нови хармонизовани напеви српског народног појања. Афирмацији националног стила посебно је погодовао и краткотрајан боравак Корнелија Станковића на месту диригента у Првом београдском певачком друштву. Као наследник Милана Миловука, Станковић је извршио значајан преокрет тиме што је уместо страних композиција увео српске народне песме, хармонизоване за хорски ансамбл. Основао је и тзв. „приуготовни хор“, са циљем да члановима хора пружи додатно, теоретско образовање. У тежњи ка подизању музичког образовања у Србији, саставио је и план за оснивање „Правителствене школе музике“, прве музичке школе у Београду.

Осим што их је приређивао и објављивао, Станковић је записе световних и црквених мелодија, уз своје ауторске клавирске композиције, изводио и на концертима. Наступао је у Бечу, Пешти, Будиму, Београду, Новом Саду, Сремским Карловцима, Сомбору, Панчеву, Сремској Митровици, Шапцу, Ваљеву, Крагујевцу, као солиста пијаниста и са својим пријатељем, академским сликаром и баритоном Стевом Тодоровићем. Као диригент, наступао је са Првим београдским певачким друштвом, црквеним хором у Будиму и хором који је формирао у Бечу са групом страних певача. Meђу посебно значајнима су два Станковићева концерта, које је одржао у чувеној сали бечког Мusikvereina.

О значају неговања и примене народног мелоса у стваралаштву Станковић је и писао у предговорима својих збирки, позивима на пренумерацију и у приватним писмима. Његове мисли су препознате као бисери писане речи о српском народном музичком стваралаштву.

За свој мелографски и стваралачки рад Станковић је од руског цара примио Орден каваљерства Св. Станислава. Панчевачко српско црквено певачко друштво, загребачки „Humanitätsverein“, бечки Musikverein, „Преодница“ и друга омладинска друштва именовала су га својим почасним чланом. Био је веома поштован и вољен међу сарадницима, познаницима, пријатељима и ученицима. Станковићев предани рад на очувању и неговању српског народног стваралаштва оставио је дубок траг у музичкој и укупној културној српској историји. Његово дело је прослављано кроз бројне написе, оснивања певачких друштава и других музичких установа које носе његово име. На иницијативу проф. др Данице Петровић, 1993. године у Сремским Карловцима почела је са радом Летња школа црквеног појања „Корнелију у спомен“.

Српска национална песма – варијације на песму „Што се боре мисли моје”:

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s