МОКРАЊАЦ Стеван Стојановић

Stevan Stojanovic Mokranjac

Стеван Стојановић Мокрањац  је српски композитор и хоровођа. Рођен је 09.01.1856. године у Неготину, а преминуо је 28.09.1914. године у Скопљу. Право презиме му је Стојановић, а Мокрањац је надимак који је додао свом имену и презимену, добијеном по називу села из кога потиче – Мокрањ.

Прве контакте са музиком имао је у породичном кругу у коме се неговала народна песма. У родном месту је певао у црквеном хору. Одлази у Београд, у Гимназију. У другом разреду је добио виолину и по слуху научио да свира народне песме и игре које би чуо. Када је почео да иде на часове виолине, његовом наставнику се није свидео призвук мелодија које свира, јер су га подсећале на народне песме. Прекида часове виолине, али наставља часове музике – учи певање, ноте и упознаје хорску музику. Ту је, састављајући мелодије, заборављао да иде у школу и иако добар ђак, мора да напусти шести разред гимназије. Завршио га је годину дана касније, када је као једини гимназијалац постао члан Првог београдског певачког друштва. Уписује се на природно-математички одсек Велике школе, али га напушта због велике љубави према музици. Певачко друштво му је, видећи у њему наследника Корнелија Станковића, омогућило да оде на музичке студије у Минхен. Друштво је од тадашњег министра просвете тражило да узме Мокрањца као државног питомца и да му се додели стипендија за школовање, а од певачког друштва из Неготина да сав приход од „беседа и села” дају Мокрањцу и тиме потпомогну његово школовање.„Штета би била да овако даровит човек пропадне. Српска музика врло мало има радника који би као Срби осећали и разумевали музикални дух свога народа. Ми јоште немамо другог Корнелија, те препоручујемо Стеву Мокрањца за државног питомца. У исто време, Друштво моли да му државну стипендију датем јер, као што поменусмо, одиста би била штета да човек пропадне.” Стипендија је одобрена, али само за ту школску годину. Када се Мокрањац вратио из Минхена, покушао је издејствује стипендију за још две године, али није успео. „Према својему плану ја бих рад идућу годину да проведем у Риму, како би се могао боље упознати са италијанском музиком, а нарочито са начином како се у њих предаје и негује певање, јер је вештина певања у њих најразвијенија. Последњу годину провео бих опет у Немачкој. Зато понизно молим господина министра да при решавању има ово у виду.” Међутим, одговор је гласио де се новац више не шаље. Тако је Мокрањцу, пропала та школска година. Да не би дангубио, почео је да пише своје најзначајније композиције – Руковети. Стеван Мокрањац, убеђен да ће ипак добити потребан новац за наставак школовања, говорио је : „Не да се, али ће се дати.” И дало се. Годину дана касније, одобрава му се стипендија за одлазак у Рим „да на извору проучи музику и благољепије католичке цркве.” Претпоставља се да је разлог за одобравање стипендије било извођење његове Прве руковети, којом је министар био одушевљен.

У Риму проводи годину дана и добија карактеристике од свог професора „…да је Мокрањац, у току шестомесечног рада под његовом дирекцијом, студирао вредно вокалну композицију и да је прибавио необичну добит пишући хорове за  4 и више гласова, каноне и фуге са тачношћу и ваљаним стилом.” После Рима, Мокрањац одлази на школовање у Лајпциг. Време које је провео тамо, значајно је и због тога што су у исто време тамо студирали и у Европи значајни композитори Артур Саливан, Едвард Григ и Фредерик Делијус. Тамо је написао нека од својих најзначајнијих дела – Опело, тебе Бога хвалим, Акатист, Херувимску песму (део Литургије)…

Његова музичка активност је била дугогодишња и разноврсна. Већ као афирмисани хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић”, добија место диригента Београдског певачког друштва и на том месту остаје више од 20 година. Ово друштво под његовим вођством достиже висок уметнички ниво. Са њима је одржао пуно концерата и турнеја по Србији и другим јужнословенским земљама.

Радио је као наставник музике у Првој београдској гимназији и Богословији. Са својим пријатељима, Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем, основао је прву музичку школу у Србији. Та школа данас носи име „Мокрањац”. Он је у њој био директор, али и професор. Утемељио је први гудачки квартет у Србији, који отворио врата камерној музици у Србији. Учествовао је у оснивању Удружења српских музичара, чији је и председник био, а изабран је и за дописног члана Српске краљевске академије (сада САНУ).

Његово стваралаштво је везано за хорску музику. Написао је неколико соло-песама, један комад са певањем и 5 фуга за гудачке инструменте, али је хорска музика била област којој припада скоро читав његов стваралачки опус. Ту су, на првом месту, 15 руковети, Приморски напеви, скерцо „Козар”, Литругија Светог Јована Златоустог, Опело, Акатист, 2 песме за Велики петак, 3 статије, Тебе Бога хвалим, Величаније Св.Сави…

Бавио се мелографијом по чему га можемо сврстати раме уз раме са Вуком Стефановићем Караџићем. Путовао је по Србији и записивао народне мелодије, црквене напеве и све што је имало везе са музиком. Остали су забалежени записи народних мелодија са Косова, збирка Народне песме и игре са мелодијама из Левча, 2 збирке црквених напева (Осмогласник и Страно пјеније)… Сам Мокрањац је говорио да има око 160 народних песама које је записао на Косову и преко 300 песама из разних српских крајева. Често се дружио са песницима, који су му доносили песме из разних крајева. Песник Драгутин Илић му је донео 60 песама из Врања, а он је његову песму „Мирјана” уврстио у своју Четврту руковет.

У првој руковети место су нашле и песме „Јарко сунце одскочило” Ђорђа Малетића и „Протужила Пембе Ајша” Јована Илића. Осим афирмисаних песника, Мокрањац је у Руковетима користио и песнике „из народа” за које је говорио да „народ инстиктивно употребљава оно што учени композитори уче у школама.” Зато је он „цвеће” за своје Руковети брао код „сељака” у Србији, Хрватској, Македонији, Босни, на Косову, У Бугарској, Црној Гори… Бранислав Нушић је био Мокрањчев пријатељ и домаћин док је боравио на Косову и он је забележио како је Мокрањац тамо радио: „Организовали смо тада заједнички рад. Свакодневно смо пробирали сељаке и сељане из разних крајева Косова, познате као певаче, те је Стева пробављао са њима од јутра до мрака, бележећи сваки тон, сваку варијацију.” Мокрањац је Косову посветио Осму и Дванаесту руковет.

Отео је од заборава и музички обрадио више од стотину песама.

У свој Неготин, Мокрањац води хор поводом откривања споменика великом јунаку Хајдук Вељку. Окупило се око 6000 људи из Неготина и суседних села. Журили су у сусрет свом Мокрањцу. Кад хор из Београда запева, прво Тебе Бога хвалим, а затим и Шесту руковет, написану баш у част Неготина и Хајдук Вељка, публика остаде без даха. После завршетка, проломи се аплауз, а публика затражи још једном да се отпева Руковет.

Послушајте и остале Руковети, као и друга значајна Мокрањчева дела.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s