Контрафагот

950_front-back

Контрафагот је дрвени дувачки инструмент сродан фаготу. Разлика је у дужини цеви, а самим тим и у тонском опсегу.

Дужина цеви контрафагота је 4,90 m. Цев је савијена четири пута (у неким варијантама три пута). Излазни отвор је металан, левкастог облика, окренут наниже. Због тежине, овом инструменту је потребан ослонац у виду ножице на доњем крају. Мала разлика постоји и код писка, јер су и тршчани језичак и метална цев крупније него код фагота. Распоред поклопаца и рупица је другачији него код фагота због дужине и савијања цеви.

1006269574-martha-malkiew4-1100x733

Тонски опсег је за октаву нижи од фагота. Креће се од БЕ субконтра – СОЛ мало (ЛА мало). Занимљиво је да се најзначајнијим тоновима контрафагота сматрају најдубљи тонови. Мелодија контрафагота се записује у бас-кључу, али за октаву више од реалног звучања, да се не би користио велики број помоћних цртица.

Његова улога је да појача звучање „бас” мелодија (инструмената који производе најниже тонове). Мање је покретљив због димензије ваздушног стуба, па су самосталне мелодијске деонице за контрафагот ретке, мада има примера. Његова употреба је тада ефектна и често има хумористични призвук. Ипак, контрафагот је, најпре, оркестарски инструмент и увек иде уз фагот.

Први контрафагот је конструисао немачки градитељ инструмената Ханс Шрајбер, 1620. године под називом „фаготконтра”. Тај инструмент је имао пуно недостатака и ретко се користио, све док 1877. године фирма „Хекл” није конструисала први савремени контрафагот. Због тога је и његова употреба у делима композитора барока и класицизма, па и већег дела романтизма, спорадична.

Назив инструмента је заснива на називу фагота, а израз „контра” упућује на могућност извођења најнижих тонова.

Advertisements