КЛАРИНЕТ

Klarinett

Кларинет је дувачки инструмент. Спада у подгрупу дрвених дувачких инструмената са писком (усником) са једним (простим) тршчаним језичком.

ПИСАК или усник је део који се налази на врху кларинета и преко њега се ваздух дува у цев. Кљунастог је облика и прави се од дрвета или ебонита, тврде вештачке масе од индијске гуме, олова и сумпора. На доњој страни писка усечен је правоугаони отвор, који води у цев инструмента. Преко отвора се ставља језичак – танка, фино обрађена и еластична плочица од трске, која се за писак причвршћује металним прстеном.Овим поступком на врху се ствара узак прорез кроз који се дува ваздух, приликом чега долази до треперења тршчане плочице, а тиме и до произвођења звука.

Klarinet pisak

Осим писка, кларинет има још 4 дела. Одмах, испод писка, налази се БУРЕНЦЕ. Део је благо заобљеног облика и има улогу у регулисању интонације инструмента. Наредна два дела, ГОРЊИ и ДОЊИ ДЕО, су најдужи и на њима се налазе све рупице, којих има 20-25. Последњи део је ЛЕВКАСТИ ЗАВРШЕТАК (корпус).

Klarinet

Ширина цеви је 14-15 mm, а на крају левкастог завршетка ширина је 60 mm. Дужина цеви код кларинета је различита у зависности од штимовања: А-кларинет = 71 cm, B-кларинет = 67 cm,  C-кларинет=59 cm. Постоје и мали кларинети: D-кларинет=52 cm и  ES-кларинет=48 cm.

Цев кларинета је направљена од дрвета абоноса или ебонита (вештачке масе). Поклопци (клапне) и читав систем прстенова и полуга, направљени су од метала и то легуре која се зове „ново сребро”.

Техника свирања је доста сложена, нарочито због технике предувавања. Предувавање је када са истом поставком прстију, али већом количином ваздуха добијамо више тонове. Код осталих дрвених дувачких инструмената, предувавањем се добијају тонови који су виши за октаву, тј. ако смо прсте поставили за ДО 1, добићемо ДО 2. Код кларинета се предувавањем од поставке прстију за ДО 1, добија тон СОЛ 2.

Основни низ тонова на кларинету је од малог МИ-БЕ 1. Затим са предувавањем се добијају тонови СИ 1-ФА 3, а највиши тонови могу да иду и до ДО 4. Ово чини кларинет инструментом који у групи дувачких инструмената има највећи обим тонова.

Због различитих штимовања кларинета (рекли смо већ да их има 5) погледајте табелу са тоновима који се пишу, а који се добијају свирањем:

Tonovi kod klarineta

Нотни записи за кларинет бележе се у виолинском кључу. Његова употреба је велика, јер се сматра најсвестранијим међу дувачким инструментима. Користи се као солистички инструмент, као члан разних камерних састава, а нарочито велику улогу има у оркестру.

Примена језичка од трске прилично је стара. Инструменти са овом техником срећу се још у старом веку:

  Zurna     Argil     Aulos

Tibia     Zumarah

Срећемо сличан инструмент и у средњем веку:

schalmei

Сам кларинет, конструисан је 1696. године. Осмислио га је градитељ флаута Јохан Кристоф Денер, усавршивши једну врсту старих шаламаја. Први инструменти су били примитивни са само 7 рупица и два поклопца. Даљи развој је довео до сложенијег механизма и већег броја рупица и поклопаца. Руски виртуоз Иван Милер поставио је 1814. године, основе модерне конструкције кларинета, тиме што је додао 13 поклопаца са одговарајућим механизмом и усавршио писак додајући метални прстен који држи тршчану плочицу. Кларинет се развијао и даље, па је у једном тренутку Бемов систем за флауту, прилагођен за кларинет од стране Хијасинта Клозеа, али није било већег успеха. Након тога се јављају разни системи – Елер, Селмер, Бифе и други, па у данашњој музици се среће више њих.

Најранија забалежена употреба кларинета у некој партитури је из 1711. године у једној опери Рајнхарда Кајзера. Затим се убрзо појављује у делима Вивалдија, Телемана, Хендла. Стална употреба кларинета почиње у класицизму (друга половина 18. века). Најистакнутији композитори су Карл Штамиц, Моцарт, Вебер, Брамс…

Све до друге половине 18. века кларинет се обележавао као шаламај. Онда је постепено уведен назив кларинет, од италијанске речи CLARINETTO, која је диминутив од речи CLARINO што у преводу значи МАЛА ТРУБА, а то је иначе био инструмент који се користио све до 17. века, па чак и прве половине 18. века. Та мала труба је имала висок, светао и продоран звук, на латинском CLARUS, па кад се појавио још један инструмент са светлом и продорном бојом тона, овај назив је наставио да се користи.

Једна од чувених композиција, почиње мелодијом изведеном на кларинету:

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s